Kovac svoje srece kad bih bila

Sedim u polumraku dok mi neko shkiljawo swetlo razdrazuje misli...Prebledela od pokushaja da ustanem i isprawim bolna,utrnula ledja,neswesno zapochinjem igru.Pogledom strpljiwo prelazim preko nowih knjiga zaspalih u uglu moje sobe. Kao da sam se swe wreme bojala da ih ne probudim...Sada sam,onako radoznala,pazljiwo uzimala jednu knjigu,nezno je dochekala u swojim shakama i ushiceno prigrlila prstima. O,kako golica owa prashina znanja!
Tishina je i dalje odzwanjala gluwonemim zidowima...Chulo se samo sweze shushtanje starih stranica knjige koju sam tada drzala.
Slike u koloru,krupni tekstovi i magla crnih mastiljawih slowa su mi wratili weru u sebe...Swako zasluzuje da bude srecan...A chowek moze biti srecan samo ukoliko u swojoj dubini oseca smislenost swog postojanja....
-Ja werujem!-izustila sam drhtawim glasom...
U tom trenutku,nebo koje se srushilo neposredno iznad mog prozora,chinilo mi se nekako wece nego pre...U sebi je chuwalo beskrajni sjaj i plawetnilo koje je swakim ljudskim dahom cwetalo i ponosno ljuljkalo slobodu...Diwan osecaj,zaista...
Zatworila sam knjigu ali uprkos tome,osecaj wedrine i blazenstwa shirio se celim mojim telom poput kakwog wirusa...Groznichaw drhtaj ruke uchinio je moje gestowe besmrtnim...Pala sam u neku wrstu transa...Euforija je rasla...Tlo je disalo...Ni najbolji umetnici ne bi mogli opisati owaj bozanski trenutak..
Kao shto bi moj prijatelj Felicien ,iz proshlog ziwota rekao:"Sreca je znati sta se hoce i to strastweno zeleti.."
Mislim da me je to znanje odwelo wan granica mojih bezbojnih misli,odwuklo moje,do tada beziwotno telo do obale i oteralo swe galebowe i sitnichawe ptice dalje od mog mesa...
Preziweti u owom swetu a ujedno i isplatiti dug koji ziwot uteruje je postala zamka owog sweta,zamka u kojoj je malo ljudi opstalo i istrajalo...
Ewo me i dalje gledam u ruzicasto-plawu boju neba a obrazi mi postaju rumeni...U ochima wenu swe prethodne teorije postojanja ljudi na Zemlji. Swako je rodjen da stwori swoju sudbinu...Tako je,sudbinu stwaraju ljudi a ne neka bozanska bica iz mitologije. Najpre treba pronaci swoj san i chwrsto werowati da je on deo jawe iako se surowe chinjenice kose sa tim..."Mislim,dakle postojim"....
Sreca,sloboda ljubaw....samo neke od rechi koje se ucrtawaju zlatnim slowima na trgu wechnih snowa.To su najlepse rechi koje od iskona sjedinjuju ljude,wracaju im formu i smisao...ekstenziju i fleksiju misli...Tako bozanski nepredwidiwo...
Zatwaram ochi a tishina i dalje slama barijere welikih umowa...Tako srecna,tako slobodna...ziwim swoj san...:)))

Toliko rechi a malo daha,
dok srce trune na asfaltu straha,
koren ceznje duboko je rodjen,
nesretnom svetloscu prevaren,vodjen.

Hrani se tuga jecajem zrelim,
jesenjim liscem,kestenjem vrelim,
umire nada,poslednja doduse,
daleko od istine,daleko od dushe.

Daleko i od ociju,daleko i od srca,
umire zelja,u suzama grca,
prasnjavi put u sjaju se gubi,
fenjer ga voli,fenjer ga ljubi.

No,on to ne zna,i tesko dise,
malaksalim pokretom ruke pise
pismo svom dragom na uglu ulice,
odlazim,u potpisu:
ZALUTALI LIST U DNEVNIKU CURICE.

Mogla bih toliko toga da napisem u twoje ime...Da velicam svako slovo tvoga imena,da ga transformisem u predivnu metaforu mog zivota i time da ispunim sve praznine u mom srcu. No,ne zelim...Zbunjena sam. Ti kao da pokusavas dodatno da me uznemiris. Moje oci se pretvaraju u ogromnu grudu uzarenog uglja. Slutis to...Stavljas svoju meku ruku na moje zabridele obraze a ja osecam kako se svaka reljefna slika tvog dlana urezuje i stapa s mojim devojackim rumenilom.
Pazljivo me posmatras. Tvoje zenice igraju levo-desno. Ne pomeram se,samo uzivam u zamadjijanosti koju si mi priredio. To traje jos koji tren da bih naposletku,onako utrnula,odstupila od tebe korak-dva i onako promrzla zadrhtala kao najbelja pahulja ovoga sveta...
Zelim da ti verujem ali se bojim da me jednom,onako bez razloga,ne ostavis samu u mraku secanja,na kisi nadanja,dok mi svaka njena kap spira mizerne tragove duse a ritam njenog dobovanja ne usplahiri bilo mog slabasnog srca koji bi zatim poceo da se takmici sa njom.
Upadam u vir tmurnih snova i njemu pridodajem josh jednu tamnu nijansu moje umorne duse. Povlacim za sobom nebo sa svim telima koja slobodno leprsaju u njemu,sva sazvezdja koja mu kroje puteve koji vode u josh nepoznate dimenzije sveta. Odnosim sve izvore naseg postojanja i provlacim se kroz korenje zivota i smrti...Umirem od iskra ljubavi..kao vlat trave na letnjem suncu..O,da, voli me!