Otvoren plamen prodornih secanja izveden je na trg istinskih kajanja jutros,u ranu zoru. Inkvizicija pocinje tempiranjem bombe vlastite sudbine.Zgrozena svojim suicidom,lebdela sam iznad kamenog mosta,i histericno,revnosno,zajecala.
Posmatram svoje bezivotno,nepomicno,hladno i osuseno telo kako se drobi i topi u onoj,gotovo smrzloj vodi,i ponosno cuva obrise metalne ograde i sirokih krosnji breza u zenicama svake kapi. Tonem u nepovrat. Gubim se u uzburkanosti mirnih voda. Ne verujem svojim ocima...
Kovac svoje srece kad bih bila,ne bih dozvolila da se moja dusa i ovo slabasno srce kidaju na sve strane ove lude planete. Zivot je pocetak umiranja ali umetnost zivljenja se ogleda u tome da jedan jedini trenutak pretvoris u vecnost. Mozda bih onda uspela da ublazim taj neumoljivi proces starenja i truljenja,i odlozim svoju neminovnu smrt makar na kratko,te iskoristim jos nekoliko milisekundi postojanja,uzmem kristalne case nade i pretocim ih u cisto zlato.
Prekasno. Natovarena bremenom smrtnika,propadam u blato poraza,panicim,preznojavam se obilatim,hladnim znojem,da bih naposletku izgubila svest i dospela u neku trecu dimenziju,zemlju neprozivljenog zivota,neostvarenih zelja,nezeljenih susreta,kobne sudbine i svega mizernog a coveku,u tolikoj meri,jos uvek nepoznatog.
Osecam se kao deo slike stvorene u kaleidoskopu,kao mikroparce multiuniverzuma.
No,ja sam sasvim nemocna,iznemogla,i uprkos mojoj tvrdoglavosti i upornosti,skamenim se svaki put kada prodjem pored kiklopa izazova,tih nevaznih grdosija mog zivota. Ne ocajavam. Stvaram i potpisujem nove,iskrene zakone svoje realnosti.Pod jedan:Mozda ne drzim do svog gvozdenog srca kao kovac do uzarenog alata,ali ga jos uvek nosim u ovim grudima. Pod dva:Savrsenstvo ne postoji,perfekcionizam je samo teznja ka savrsenstvu,a ideal je cilj koji posmatramo sa startne linije nasih,tad vec jadnih,svetova.
Tri:Sposobnost proricanja sudbine ide u prilog onim nesretnicima i sirotinji koji svoju dusu pohlepno teraju pred tanku nit isceznuca. Zato ne dozvoli da ti bednici i nistarije biraju put,razdvajaju crno od belog. Budi daltonista svoje vrste,ali oseti svaku kap farbe kako ti sladi bezbojnu stvarnost.Cetiri(najpravedniji i od iskona najvredniji pergament istrajnosti):Uzimaj vazduh maksimalnim kapacitetom svojih splasnulih pluca,upoznaj anatomiju svoje licnosti,arhitekturu svog karaktera,dodaj letalnu dozu napora,ne popustaj,kao parkinsionista grabi napred,uhvati svoju senku,ne dozvoli da te prati iza ledja,jer mozda je bas ta senka klica neceg nadljudskog,seme zla sto te svaki put kad ne maris probode ostrim secivom. Zardjace i to gvozdje! Bices ti virtuoz svoga doba! Oteraces nestalno,odlozices nepokolebljivo,omeksaces ono nepristrasno. "Ne sve u svoje vreme,vec sve u tvoje vreme." Ti birash kvalitet i kvantitet sopstvenih potencijala!
Osvescujem se,dolazim k sebi...U grudima osecam spazam neobjasnjivih emocija kako se siri kao plesan na ustajaloj hrani.Branim se cutanjem.Ne razumem sebe uopste. I dalje cuvam drhtaje svojih tkiva negde duboko u korteksu mozga.Ne uspevam da se uzdignem medju oblake,no kako je nas cuveni ratni drug Betoven onomad govorio:"Krstovi su kao povisilice u muzici.Oni uzdizu!" Zato ja izlazim kao pobednik u ovoj bici. Glavu upravljam ka plavetnilu neba,ruke veselo i nemirno igraju kraj tela,glas postaje dublji,ledja uspravna...Opet se osecam zivom i u najvecem raspadu svojih ideala. Egoista sam,bas kao i svaki covek koji koraca na ovom cvrstom tlu,no to mi ne smeta i ne ocekujem,i pre svega ne dozvoljavam,da smeta drugima.Borim se za sebe i za osobe do kojih mi je stalo,te upravo to pretvara ovaj delic vremena u feniks koji se iznova i iznova dize iz sivila svojih zaspalih strasti. Vreme je moja slava.No,kako vec sigurno znate,od slave se ne zivi vecno.Eto,zadovoljavam se sa tih pet famoznih,treptavih,sjajnih minuta. Hvala ti nebo.