Rastasmo se Bože ti i ja pod nemilim mi nebom. Spojiti nas više neće niti jedno sunce,niti jedan mesec koji nas je i zavadio.
Ti tako silan pred danom i noći,a ja bedan rob tvojih ideja-zar ja da te molim,zar ja da ti služim(kad od mene diva biti neće)?! Sve što mi ostaje jesu veliki koraci unatraške i saznanje da i za to moram biti zahvalan.
-Jao,kako sam mali,pa kako sam mali!
Da li su moje vrednosti bačene u reku berzi ako me više boli činjenica da sam mali,nego što me boli svest o sopstvenom postanku?
Ih,satiričaru moj,dao si nam pesme,snove inade,dao si nam moć da želimo,eto-da nam umovi budu mirni,da se ne late svojih dužnosti. Zašto bismo smo mi napredovali?! Nema tu napred-nazad,već povuci-potegni. Al’ drži se to tvoje sveto carstvo,a moje se nešto ljulja,da li zbog toga što huli na tvoje,ili što mu oslonac ne valja.
Ja bih tebi i kum i svat bio da makar jednu ženu ne ostaviš da luta sa svojim ja,te da je uzmeš pod svoje.A nas ostavi da ti budemo čuvari. Eh,da se bar mogu odbraniti od svog ega,sujete i gordosti,pa da ti zauvek budem veran.Ovako je mojoj duši tempirano vreme smrti.I ljubomoran na mesečev sjaj,ostajem u crnilu,u dimu,u pepelu.Svuda me ima,koristan nisam,a ipak tražim smisao svog postojanja.
Kako roditi smisao iz gordosti? Istina i laž su paralelni pojmovi,početak i kraj su im određeni i predviđeni,ali njihov sastanak nije moguć. Zbog čega?
Odgovaram sav važan : „Postanak“.
Koliko ljudiočajni moraju biti kada nakon postanka i budalaštine zvane smisao života,u nestanku pamte jedni druge,ne bi li tu našli smisao: istinu koja ne postoji,ili možda i postoji ali se u nju mešaju kojekakve hipoteze,pasulji i hiromantija.Sad znamo da Nostradamus nije živeo iz hira. I dođosmo do zaključka da živimo zbog nas samih. Da potrošimo vazduh i ostale elemente-kakve li ironije,a tako nam to priliči.
Neka,hvala lepo,radije bih bio lopta nego igrač ili sudija. Ko me valjano kotrlja,zaslužio me je. Iz toga saznajemo sledeće: ko dosledno priželjkuje istinu-bez pohlepe,alavosti i egoizma,dobiće je.Jedna istina više-manje,da,ali ako ta istina znači otkriće novog sjaja,nove sreće,onda to zahteva selekciju najblažih,no ujedno i najborbenijih ćudi.
Mrtve poete iz mirnog predgradja odvezite mi sa srca ovo breme.Odnesite
njegova obecanja daleko od mojih ocekivanja,daleko od srca,daleko od
imanja mojih uzburkanih emocija. Zelim da se pretvorim u kamicak sto
cveta negde na kraju sveta,te da raste i spava u neznom zagrljaju vlati
livadskih trava. Sunce moje,umiri me svojom toplinom ali ne zaslepi moju dusu kao njegove reci,kao njegove nade. Pokrivam
srce providnim otiracem i osecam kako tudje noge tabanaju prasinu
secanja,pokusavaju da udju u moj zivot,no,ne dozvoljavam. Odlazi,sto
dalje to bolje,ne zasluzujes da gledas moju patnju.Ta,i ona je poput
tebe,lukava,podmukla,sveprisutna i nepokolebljiva.Zar ne vidis da iskre
osvete u mojim ocima menjaju sistem vrednosti?Padas,tones,grcas u
suzama,molis,preklinjes.Nista mi vise nije vazno.Gazim te onako
sigurno,amaterski ali odlucno i bacam vec svelo cvece na pijadestal
svojih snova. Ne ocajavam,pokusavam da se izborim za vazduh,dizem glavu
gore i odlazim od pustinje koju si mi verno zacinjavao fatamorganama i
iluzijama druge vrste. Nebo,daj mi krila da poletim k njemu…
Ah,ne,ne mogu vise.Izvor snage i prizemnosti odavno je
presusio.Zaborava nema.Krades mi ga zivote.Tu magicnu formulu za okrep
moga uma. Sve sto sada vidim oko sebe je tmina,crna,zagasita kao
ugalj. No,dozivljavam je na neki sasvim drugaciji nacin-kao splet
ukusa,harmonija zalosti i spev boli. Gorcina budja negde u senzornoj
zoni kore velikog mozga. Dusa se odvaja od tela i posmatram sebe na
izdisaju. Umirem u najvecim mukama.Postajem hvalisavac.Velicam svoje
jecaje i njihovu debelu,oivicenu,nepopravljivu,zbijenu,i zlu srz. Pece
me savest,znam to,ali ne osecam.Duboka paraliza ili astralna
projekcija? Cutim. Pronicljivo citam izmedju redova. Ha,pa ja ne
verujem vise ni sebi! Dve licnosti u meni mimoilaze se na stazama
razuma,daleko od trule dvolicnosti. Ne,nije to dvolicnost.To je vise
borba za opstanak.Ne prezivis li u stvarnom svetu,svrati na najsladju
kafu mojih ceznji.Mozda te pozovem i na slasnu sampitu postojanja.Oseti
kako se fil topi u ustima.Beli fil.Beli zivot.Bela nerealnost,beg od
svega opipljivog.Ne mozes dovoljno dobro da zamislis tu saradu? Zelis
li da ti objasnim sastav te farbe?U redu.Zatvori oci i slusaj.Sta
vidis? Nista? Dobro,onda sedi u neudoban trosed.Namesti se tako da
trnci zaigraju tvojim telom.Oseti utrnulost u misicima i
zglobovima.Sada ustani.Napravi tri-cetiri cucnja i sacekaj da vrelina
predje iz krvi u tkiva.Nije to obicna vrelina.To su zilice zablude i
poniznosti. Toliko od mene…Nadam se da sam ti bar malo priblizila
krilati treptaj svog oka,misticni bubanj u mojim grudima,nebeski uzdah
iz mojih celjusti.Tako zivim,tako disem,tako hodam i trajem
danima,nedeljama,mesecima:” Ne daj se Ines,ne daj se godinama moja
Ines.” Tvoja,svoja ili nicija. U magli upornosti ja zazirem od tvojih
ociju,od ociju koje sam tako volela.Ubija me ovo vreme i lomi na
bezbroj parcica…Pokleknula sam na poslednjem ispitu i sada gledam u
daljinu i trazim te iza topola,na severu,na jugu,pa se okrenem i sve
tako ispocetka. Vodjena sam drhtajima svojih ruku.Sve se to pretvara u
prah.U mozaik cije kockice predstavljaju svaku pogresnu sliku stecenu
svitanjima ali i sumracima. Bio si jedini pravi put za mene,ispravna
odluka,vaskrsenje nakon golgote.Mislis li da zivim od hiperbolisanja
oporih suza,groznicavih zelja i krikova koji se sire u hladnim
nocima?Ne bih bas rekla.Da je stvarno tako,zar bih pokusavala da ti
opisem nacin na koji me dest00ruise ova uspomena na tebe?Mizerno,zar
ne?!Vrati mi se,da ti se ne vratim vise nikada!
Nemadoh snage da zaistem srecu, Ni hrabrosti da olaksam dusu, Zato uzeh tu prasnjavu hartiju, Presavih je dvaput da nestanes ti, Uzimam pisaljku,drugu,trecu… Beze iz ruke,ta sta ja tu mogu, Znakom navoda guram rec MI.
“Mi” volimo nas svet na listu papira, I volimo dane koji u susret nam idu, No,eto nam varvari otese toplinu, Takva zla kob…Zar da stigne mene? Metiljave brojke posmatram na zidu, Projekcija zuci odnosi te spretno, Racunica gruba brise uspomene.
Ljuljamo se zeleni u zabludi mekoj, Eh,da mi bar algebra srecu na kub stavi, Nebeski vandal mi odvec pali teme, Osecas li?Ne,to ne boli,samo ti se cini, Prepustam te mitu I legendi nekoj, Skamenjeno srce kraj tebe je na javi, A telo?Telo ti poklanja krvavo izvini.
Sedim u polumraku dok mi neko shkiljawo swetlo razdrazuje
misli...Prebledela od pokushaja da ustanem i isprawim bolna,utrnula
ledja,neswesno zapochinjem igru.Pogledom strpljiwo prelazim preko nowih
knjiga zaspalih u uglu moje sobe. Kao da sam se swe wreme bojala da ih
ne probudim...Sada sam,onako radoznala,pazljiwo uzimala jednu
knjigu,nezno je dochekala u swojim shakama i ushiceno prigrlila
prstima. O,kako golica owa prashina znanja! Tishina je i dalje odzwanjala gluwonemim zidowima...Chulo se samo sweze shushtanje starih stranica knjige koju sam tada drzala. Slike
u koloru,krupni tekstovi i magla crnih mastiljawih slowa su mi wratili
weru u sebe...Swako zasluzuje da bude srecan...A chowek moze biti
srecan samo ukoliko u swojoj dubini oseca smislenost swog postojanja.... -Ja werujem!-izustila sam drhtawim glasom... U
tom trenutku,nebo koje se srushilo neposredno iznad mog prozora,chinilo
mi se nekako wece nego pre...U sebi je chuwalo beskrajni sjaj i
plawetnilo koje je swakim ljudskim dahom cwetalo i ponosno ljuljkalo
slobodu...Diwan osecaj,zaista... Zatworila sam knjigu ali uprkos
tome,osecaj wedrine i blazenstwa shirio se celim mojim telom poput
kakwog wirusa...Groznichaw drhtaj ruke uchinio je moje gestowe
besmrtnim...Pala sam u neku wrstu transa...Euforija je rasla...Tlo je
disalo...Ni najbolji umetnici ne bi mogli opisati owaj bozanski
trenutak.. Kao shto bi moj prijatelj Felicien ,iz proshlog ziwota rekao:"Sreca je znati sta se hoce i to strastweno zeleti.." Mislim
da me je to znanje odwelo wan granica mojih bezbojnih misli,odwuklo
moje,do tada beziwotno telo do obale i oteralo swe galebowe i
sitnichawe ptice dalje od mog mesa... Preziweti u owom swetu a
ujedno i isplatiti dug koji ziwot uteruje je postala zamka owog
sweta,zamka u kojoj je malo ljudi opstalo i istrajalo... Ewo me i
dalje gledam u ruzicasto-plawu boju neba a obrazi mi postaju rumeni...U
ochima wenu swe prethodne teorije postojanja ljudi na Zemlji. Swako je
rodjen da stwori swoju sudbinu...Tako je,sudbinu stwaraju ljudi a ne
neka bozanska bica iz mitologije. Najpre treba pronaci swoj san i
chwrsto werowati da je on deo jawe iako se surowe chinjenice kose sa
tim..."Mislim,dakle postojim".... Sreca,sloboda ljubaw....samo neke
od rechi koje se ucrtawaju zlatnim slowima na trgu wechnih snowa.To su
najlepse rechi koje od iskona sjedinjuju ljude,wracaju im formu i
smisao...ekstenziju i fleksiju misli...Tako bozanski nepredwidiwo... Zatwaram ochi a tishina i dalje slama barijere welikih umowa...Tako srecna,tako slobodna...ziwim swoj san...:)))
Mogla bih toliko toga da napisem u twoje ime...Da velicam svako slovo
tvoga imena,da ga transformisem u predivnu metaforu mog zivota i time
da ispunim sve praznine u mom srcu. No,ne zelim...Zbunjena sam. Ti kao
da pokusavas dodatno da me uznemiris. Moje oci se pretvaraju u ogromnu
grudu uzarenog uglja. Slutis to...Stavljas svoju meku ruku na moje
zabridele obraze a ja osecam kako se svaka reljefna slika tvog dlana
urezuje i stapa s mojim devojackim rumenilom. Pazljivo me posmatras.
Tvoje zenice igraju levo-desno. Ne pomeram se,samo uzivam u
zamadjijanosti koju si mi priredio. To traje jos koji tren da bih
naposletku,onako utrnula,odstupila od tebe korak-dva i onako promrzla
zadrhtala kao najbelja pahulja ovoga sveta... Zelim da ti verujem
ali se bojim da me jednom,onako bez razloga,ne ostavis samu u mraku
secanja,na kisi nadanja,dok mi svaka njena kap spira mizerne tragove
duse a ritam njenog dobovanja ne usplahiri bilo mog slabasnog srca koji
bi zatim poceo da se takmici sa njom. Upadam u vir tmurnih snova i
njemu pridodajem josh jednu tamnu nijansu moje umorne duse. Povlacim za
sobom nebo sa svim telima koja slobodno leprsaju u njemu,sva sazvezdja
koja mu kroje puteve koji vode u josh nepoznate dimenzije sveta.
Odnosim sve izvore naseg postojanja i provlacim se kroz korenje zivota
i smrti...Umirem od iskra ljubavi..kao vlat trave na letnjem
suncu..O,da, voli me!
Ponosno vezuci svoje grafitne niti medju nabubrelim vlaknima
celuloze,uspeva da unese takvu nijansu srceparajucih i istinitih
drama,da istakne velelepne predele koji se tajanstveno provlace kroz
majstorske pejzaze,i naposletku da skroji takve balade,koje ce
otkloniti sve stenovite teksture u ljudskim srcima. Tada ce ljudsko srce biti zamenjeno onim grafitnim koje zna sve tajne covecjeg uma,sve skrivene zelje i slatke ljubavi. Niko ne voli vise od tog komada drveta! Na tom listu meke hartije,on vrlo lako moze oblikovati bilo kakvu strast,pozudu,ili mozda vatru koja tad tiho tinja u dusi. Mogao
je on biti kojekakvi mizantrop i siriti nesklad,nezadovoljstvo i mrznju
medju ljudima. No,ipak se odlucio da sprovede mirotvorne reforme i time
sasece korene svog postojanja. Klanjajte se ljudi tim krosnjama.
Njihove grane hrane pohlepu vasih svetova. Zahvaljujuci njima vi ste
otporni na gotovo sve bolne drazi koje vas svakodnevno izbacuju iz
vaseg koloseka i time remete ritam vaseg bila. Eh,da mi je cela
sveska pa da izvucem,kao kod lubenice,njen najsocniji deo,sredinu,te da
bacim ono naliv pero izradjeno od mracnog,sivog,hladnog metala i da
uzmem to hrapavo drvo da mi sluzi za ogrev mog ega... Pisala bih ti
sreco moja...Bez epigrafa,bez kraja. Uzivao bi u mojoj slatkorecivosti.
Olovka pise srcem,ali i dusom!
Otvoren plamen prodornih secanja izveden je na trg istinskih kajanja
jutros,u ranu zoru. Inkvizicija pocinje tempiranjem bombe vlastite
sudbine.Zgrozena svojim suicidom,lebdela sam iznad kamenog mosta,i
histericno,revnosno,zajecala. Posmatram svoje
bezivotno,nepomicno,hladno i osuseno telo kako se drobi i topi u
onoj,gotovo smrzloj vodi,i ponosno cuva obrise metalne ograde i sirokih
krosnji breza u zenicama svake kapi. Tonem u nepovrat. Gubim se u
uzburkanosti mirnih voda. Ne verujem svojim ocima... Kovac svoje
srece kad bih bila,ne bih dozvolila da se moja dusa i ovo slabasno srce
kidaju na sve strane ove lude planete. Zivot je pocetak umiranja ali
umetnost zivljenja se ogleda u tome da jedan jedini trenutak pretvoris
u vecnost. Mozda bih onda uspela da ublazim taj neumoljivi proces
starenja i truljenja,i odlozim svoju neminovnu smrt makar na kratko,te
iskoristim jos nekoliko milisekundi postojanja,uzmem kristalne case
nade i pretocim ih u cisto zlato. Prekasno. Natovarena bremenom
smrtnika,propadam u blato poraza,panicim,preznojavam se
obilatim,hladnim znojem,da bih naposletku izgubila svest i dospela u
neku trecu dimenziju,zemlju neprozivljenog zivota,neostvarenih
zelja,nezeljenih susreta,kobne sudbine i svega mizernog a coveku,u
tolikoj meri,jos uvek nepoznatog. Osecam se kao deo slike stvorene u kaleidoskopu,kao mikroparce multiuniverzuma. No,ja
sam sasvim nemocna,iznemogla,i uprkos mojoj tvrdoglavosti i
upornosti,skamenim se svaki put kada prodjem pored kiklopa izazova,tih
nevaznih grdosija mog zivota. Ne ocajavam. Stvaram i potpisujem
nove,iskrene zakone svoje realnosti.Pod jedan:Mozda ne drzim do svog
gvozdenog srca kao kovac do uzarenog alata,ali ga jos uvek nosim u ovim
grudima. Pod dva:Savrsenstvo ne postoji,perfekcionizam je samo teznja
ka savrsenstvu,a ideal je cilj koji posmatramo sa startne linije
nasih,tad vec jadnih,svetova. Tri:Sposobnost proricanja sudbine ide
u prilog onim nesretnicima i sirotinji koji svoju dusu pohlepno teraju
pred tanku nit isceznuca. Zato ne dozvoli da ti bednici i nistarije
biraju put,razdvajaju crno od belog. Budi daltonista svoje vrste,ali
oseti svaku kap farbe kako ti sladi bezbojnu
stvarnost.Cetiri(najpravedniji i od iskona najvredniji pergament
istrajnosti):Uzimaj vazduh maksimalnim kapacitetom svojih splasnulih
pluca,upoznaj anatomiju svoje licnosti,arhitekturu svog karaktera,dodaj
letalnu dozu napora,ne popustaj,kao parkinsionista grabi napred,uhvati
svoju senku,ne dozvoli da te prati iza ledja,jer mozda je bas ta senka
klica neceg nadljudskog,seme zla sto te svaki put kad ne maris probode
ostrim secivom. Zardjace i to gvozdje! Bices ti virtuoz svoga doba!
Oteraces nestalno,odlozices nepokolebljivo,omeksaces ono nepristrasno.
"Ne sve u svoje vreme,vec sve u tvoje vreme." Ti birash kvalitet i
kvantitet sopstvenih potencijala! Osvescujem se,dolazim k sebi...U
grudima osecam spazam neobjasnjivih emocija kako se siri kao plesan na
ustajaloj hrani.Branim se cutanjem.Ne razumem sebe uopste. I dalje
cuvam drhtaje svojih tkiva negde duboko u korteksu mozga.Ne uspevam da
se uzdignem medju oblake,no kako je nas cuveni ratni drug Betoven
onomad govorio:"Krstovi su kao povisilice u muzici.Oni uzdizu!" Zato ja
izlazim kao pobednik u ovoj bici. Glavu upravljam ka plavetnilu
neba,ruke veselo i nemirno igraju kraj tela,glas postaje dublji,ledja
uspravna...Opet se osecam zivom i u najvecem raspadu svojih ideala.
Egoista sam,bas kao i svaki covek koji koraca na ovom cvrstom tlu,no to
mi ne smeta i ne ocekujem,i pre svega ne dozvoljavam,da smeta
drugima.Borim se za sebe i za osobe do kojih mi je stalo,te upravo to
pretvara ovaj delic vremena u feniks koji se iznova i iznova dize iz
sivila svojih zaspalih strasti. Vreme je moja slava.No,kako vec sigurno
znate,od slave se ne zivi vecno.Eto,zadovoljavam se sa tih pet
famoznih,treptavih,sjajnih minuta. Hvala ti nebo.
