Mrtve poete iz mirnog predgradja odvezite mi sa srca ovo breme.Odnesite
njegova obecanja daleko od mojih ocekivanja,daleko od srca,daleko od
imanja mojih uzburkanih emocija. Zelim da se pretvorim u kamicak sto
cveta negde na kraju sveta,te da raste i spava u neznom zagrljaju vlati
livadskih trava. Sunce moje,umiri me svojom toplinom ali ne zaslepi moju dusu kao njegove reci,kao njegove nade. Pokrivam
srce providnim otiracem i osecam kako tudje noge tabanaju prasinu
secanja,pokusavaju da udju u moj zivot,no,ne dozvoljavam. Odlazi,sto
dalje to bolje,ne zasluzujes da gledas moju patnju.Ta,i ona je poput
tebe,lukava,podmukla,sveprisutna i nepokolebljiva.Zar ne vidis da iskre
osvete u mojim ocima menjaju sistem vrednosti?Padas,tones,grcas u
suzama,molis,preklinjes.Nista mi vise nije vazno.Gazim te onako
sigurno,amaterski ali odlucno i bacam vec svelo cvece na pijadestal
svojih snova. Ne ocajavam,pokusavam da se izborim za vazduh,dizem glavu
gore i odlazim od pustinje koju si mi verno zacinjavao fatamorganama i
iluzijama druge vrste. Nebo,daj mi krila da poletim k njemu…
Ah,ne,ne mogu vise.Izvor snage i prizemnosti odavno je
presusio.Zaborava nema.Krades mi ga zivote.Tu magicnu formulu za okrep
moga uma. Sve sto sada vidim oko sebe je tmina,crna,zagasita kao
ugalj. No,dozivljavam je na neki sasvim drugaciji nacin-kao splet
ukusa,harmonija zalosti i spev boli. Gorcina budja negde u senzornoj
zoni kore velikog mozga. Dusa se odvaja od tela i posmatram sebe na
izdisaju. Umirem u najvecim mukama.Postajem hvalisavac.Velicam svoje
jecaje i njihovu debelu,oivicenu,nepopravljivu,zbijenu,i zlu srz. Pece
me savest,znam to,ali ne osecam.Duboka paraliza ili astralna
projekcija? Cutim. Pronicljivo citam izmedju redova. Ha,pa ja ne
verujem vise ni sebi! Dve licnosti u meni mimoilaze se na stazama
razuma,daleko od trule dvolicnosti. Ne,nije to dvolicnost.To je vise
borba za opstanak.Ne prezivis li u stvarnom svetu,svrati na najsladju
kafu mojih ceznji.Mozda te pozovem i na slasnu sampitu postojanja.Oseti
kako se fil topi u ustima.Beli fil.Beli zivot.Bela nerealnost,beg od
svega opipljivog.Ne mozes dovoljno dobro da zamislis tu saradu? Zelis
li da ti objasnim sastav te farbe?U redu.Zatvori oci i slusaj.Sta
vidis? Nista? Dobro,onda sedi u neudoban trosed.Namesti se tako da
trnci zaigraju tvojim telom.Oseti utrnulost u misicima i
zglobovima.Sada ustani.Napravi tri-cetiri cucnja i sacekaj da vrelina
predje iz krvi u tkiva.Nije to obicna vrelina.To su zilice zablude i
poniznosti. Toliko od mene…Nadam se da sam ti bar malo priblizila
krilati treptaj svog oka,misticni bubanj u mojim grudima,nebeski uzdah
iz mojih celjusti.Tako zivim,tako disem,tako hodam i trajem
danima,nedeljama,mesecima:” Ne daj se Ines,ne daj se godinama moja
Ines.” Tvoja,svoja ili nicija. U magli upornosti ja zazirem od tvojih
ociju,od ociju koje sam tako volela.Ubija me ovo vreme i lomi na
bezbroj parcica…Pokleknula sam na poslednjem ispitu i sada gledam u
daljinu i trazim te iza topola,na severu,na jugu,pa se okrenem i sve
tako ispocetka. Vodjena sam drhtajima svojih ruku.Sve se to pretvara u
prah.U mozaik cije kockice predstavljaju svaku pogresnu sliku stecenu
svitanjima ali i sumracima. Bio si jedini pravi put za mene,ispravna
odluka,vaskrsenje nakon golgote.Mislis li da zivim od hiperbolisanja
oporih suza,groznicavih zelja i krikova koji se sire u hladnim
nocima?Ne bih bas rekla.Da je stvarno tako,zar bih pokusavala da ti
opisem nacin na koji me dest00ruise ova uspomena na tebe?Mizerno,zar
ne?!Vrati mi se,da ti se ne vratim vise nikada!
